Razlegnica sa Bjelila

Evo me opet na Bjelilima.

Skrivena na poluostrvu Luštica, u Krtolima, između Radovića i obale okrenute ka Tivatskom zalivu, Bjelila su jedno od onih mesta koje vreme nije uspelo do kraja da promeni, bar ne još uvek.

Nisam sigurna koliko ću moći da budem objektivna dok pišem o Bjelilima, za koje me veže toliko lepih uspomena. Na njima sam provela veliki deo svog detinjstva, sa babom i dedom, svako leto, bez izuzetka. Odatle mi potiče deo porodice, deo i dalje tu živi. To je mesto u kome sam stekla nekoliko prijatelja „za ceo život“, proplivala, prvi put se zaljubila, venčala, a kasnije, kao majka, i ćerku sam zarazila ljubavlju prema Bjelilima.

Uvek im se rado vraćam, sa istim uzbuđenjem, kao da dolazim prvi put. Trenutak kada sam „kod Rogača“, raskrsnice gde se od glavnog puta odvaja put za Bjelila, i predamnom „pukne“ pogled na zaliv, a u dnu se naziru Bjelila — svaki put me zadivi svojom lepotom.

Bjelila su nekada bila ribarsko mesto sa nekolicinom kamenih kuća u čijem donjem delu su bile konobe u kojima se čuvalo vino, ribarske mreže, oprema za barke. Bilo ih je oko dvadesetak, načičkanih na malom poluostrvu, i sve zajedno je činilo jednu skladnu celinu.

Naziv Bjelila, prema predanju, potiče od reči „bijeliti“. Kaže se da su nekada davno Bokeljke dolazile ovde na izvor Frutak da peru i „bijele“ veš. Taj izvor i danas postoji. Tu priču sam i ja čula od svoje babe koja je ovde rođena, tako da nema greške — proverena informacija.
Frutak je izvor slatke vode — jako, jako hladne. Pored Frutka, tu su još tri izvora i jedna rečica i svi se ulivaju u more i utiču na njegovu čistoću. Zbog toga se more oko Bjelila, prema istraživanjima Instituta za biologiju mora, smatra najčistijim na celom crnogorskom primorju. Za tu informaciju ne mogu da garantujem, ali mi se sviđa ta mogućnost.
Frutak je bio obavezno stajalište na putu sa plaže ka kući, gde je čika Đuro uvek hladio sok i pivo, a drugarica i ja bismo ponekad, kao „prave Bokeljke“, tu u toj slatkoj vodi ispirale peškire od soli.

Kupali smo se na Mulu — tako se zove plaža. Mulo je, zapravo, bilo, a i dan-danas je mol za pristajanje brodova, ali ono nam je služilo samo za skakanje u more, kada bismo igrali „prozivke“ ili odbojku, a glavna zabava nam je bilo pentranje po stenama (sekama) koje su se nalazile sa njegove leve i desne strane. Bile su hrapave i oštre, pune nekih skrivenih uvalica i pukotina po kojima smo tražili školjke, rakove, ježeve… Svaki korak zahtevao je pažnju, jer je kamenje bilo klizavo od soli i morskih trava. Nama je sve to izgledalo kao da smo uvek u nekoj velikoj i hrabroj ekspediciji.
Danas više nema tih stena. Umesto njih su napravljene betonske platforme, ravne i uredne, gde se možete udobno smestiti na peškir ili ležaljku i uživati u suncu. To za mene nikada nije bilo privlačno, ali, naravno, stvar je ličnog doživljaja — neko voli udobnost, neko onaj stari, prirodni šarm.

Sa Mula se pruža pogled na Ostrvo Sveti Mihailo (Miholjska prevlaka – Ostrvo cvjeća) i ostrva Sveti Marko i Gospu od Milosti (Školj) i ceo Tivatski zaliv.
Taj prizor je nekada bio živahan i skladan. More je bilo prepuno dasaka sa šarenim jedrima koja su „hvatala“ vetar, sandolina, glisera koji su vukli skijaše, barke su bile uglavnom na vesla, a dešavalo se da ponekad „izroni“ i neka podmornica.
Deda nam je redovno, kada bi išao da baci vršu da ulovi ribu, iz mora vadio fonge — školjke koje nisu baš naširoko poznate, a mi bismo onda trčali kod babe Dare, čija je kuća na samom ulazu u Bjelila, po nož i hleb, i jeli smo ih odmah tu na Mulu, tek izvađene iz mora. To me podsetilo i na palasture — simbol Mediterana, školjke kojih je u to vreme bilo na sve strane, a danas su ugrožena vrsta, morske zvezde koje ne pamtim kada sam poslednji put videla, mušlje su nam bile na dohvat ruke…
Tokom noći ribari su barkama izlazili na more, a svetlost ferala, postavljena na pramcu, osvetljavala im je dno i pokazivala gde da bace mrežu. U ranim jutarnjim satima vraćali su se u porat, sortirali ulov i spremali ga za prodaju — i često bi već tada, dok se još mreže cede, turisti kupovali svežu ribu ili lignje, pravo s barke.
Bilo je to jedno malo, šarmantno ribarsko mesto.

A onda je vreme, polako i neprimetno, počelo da menja i Bjelila.
Godine su prolazile, ljudi su dolazili i odlazili, a selo se menjalo — ne naglo, ne preko noći, ali se menjalo.

Danas je slika dosta drugačija. Onaj mirni prizor sa jedrilicama i barkama na vesla zamenile su jahte, skuteri i kruzeri. More je postalo mnogo užurbanije, ponekad i haotično, pa čak i opasno — moraš stalno da budeš na oprezu da te nešto ne pregazi.

„Seke“ su malo-pomalo zamenjene betonskim površinama, kako bi prilaz vodi bio pristupačniji, a mesta više. Deo stena zauzeo je kafić. Doziđivao se poneki sprat za još koji apartman, morao se napraviti i parking (koji je, istina, još uvek besplatan), i tako je, korak po korak, broj „zaljubljenika“ u Bjelila znatno porastao.

Iako su i ovde došle promene — poneki novi objekat, gužva leti, motorni čamci, jahte i kruzeri umesto barki na vesla — Bjelila nekako i dalje odišu spokojem i autentičnošću.
Nema hotela, nema masovnog turizma, ni preglasnih kafana. Još uvek se može kupiti riba direktno s barke, ako poranite.
Upravo ta jednostavnost čini da Bjelila i dalje imaju poseban šarm.

Biću skroz iskrena — često mi nedostaje ono staro, mirno, jednostavno mesto, gde smo svi bili “domaći”. Ali i pored svega, ja i dalje volim da odem tamo, sednem na terasu restorana, naručim kafu i samo uživam u prizoru ispred sebe. U tom pogledu je sve u jednom: more se stapa s obalom, brda se uzdižu u planine i plavo nebo.

Idealno, ne samo za razglednicu.